„Kako divno miriše“, rekao je Miroslav nakon tuširanja kada se pojavio u kuhinji. Napravio je krater u svom pire krompiru, a zatim ga obilno polio sosom pre nego što je dodao mesnu veknu. Zagrizao je, žvakao, progutao, pa zajecao.
„Deda? Šta nije u redu?“
„Ukus je isti kao kad ga je ona pravila“, uspeo je da kaže. „Kao da je ovde sa nama.“
„Dokle god traje sećanje na nju ona kao da je sa nama.“
„Ne… Nije to isto“, rekao je i odgurao se od stola. Otišao je u svoju sobu i zaključao vrata. Jovana je pokušala da ga urazumi ali nije bilo leka. Preko zatvorenih vrata rekao je: „Elza i ja ćemo se uskoro ponovo spojiti.“
Brinula je. Bolelo ju je što je deda toliko patio. Ipak, morao je postojati neki način da se dopre do njega. Jovana je samo morala da shvati na koji način. Miroslav nije izašao iz svoje sobe ostatak večeri. Jovana je imala rezervni ključ od sobe i u jedno doba otključala je vrata da ga proveri i zatekla ga je u krevetu kako lagano hrče.
„Snovi su izgleda veoma lepi.“ – rekla je tiho kada je primetila da deda ima erekciju ispod tanke odeće. Izašla je iz njegove sobe i tek što je stigla u dnevnu sobu njena majka se pojavila. „Zdravo mama. Kako je bilo na poslu?“
„Ne baš sjajno ali će se isplatiti, biću unapređena! U svakom slučaju – mrtva sam umorna i opasno gladna… šta ima za večeru?“
„Pravila sam specijalan ručak po bakinom receptu.“
„Mmmm… Gde si to naučila?“
„Gore na tavanu sam pronašla njene recepte.“
Majka ju je pogledala: „Jesam ti rekla da ne ideš tamo?“, grubo je rekla. „Gore je opasno. Ne znam koliko su stare te daske.“
„Bila sam oprezna“, rekla je Jovana majci. „Osim toga, pokušavla sam da uradim nešto da izvučem deda iz njegovog stanja.“
„Kakvog stanja?“ upitala je Barbara. „Nisam ništa primetila.“
„Naravno da nisi…“, odgovorila je Jovana. „Kada bi odvojila samo trenutak i pogledala oko sebe, primetila bi da je deda mnogo smršao otkako smo ovde. Odustao je od života mama. On želi da umre. Želi da bude sa bakom.“
„Odakle ti te gluposti?“ upitala je Barbara.
„Ja ga slušam mama. On mi je toliko toga rekao. I znaš šta? Danas sam ga spasila iz one odvratne zgrade i depresivne atmosfere. Ne sviđa mi se atosfera tamo i mislim da ne bi trebalo da se vrati.“
„Ko si ti, dođavola, da odlučiš tako nešto?“
„Kao prvo, nisam ja odlučila. Deda je. Drugo, sa obzirom koliko brineš o njemu, imam svo pravo ovog sveta da ga spasim. Ja ga jedina razumem. Izvuci glavu iz dupeta mama. Ovde se dešavaju važnije stvari od tvog posla! To je NIŠTA u poređenju sa stvarnim svetom koji se dešava oko tebe.“
„Kako se usuđuješ!?“
Jovana je krenula prema svojoj sobi i povikala preko ramena: „Hrana ti je u rerni. Najedi se.“
„E pa odjednom sam izgubila apetit“, odgovorila je Barbara pre nego što je i sama otišla u svoju sobu.
Jovana je još jednom proverila Miroslava pre nego što je otišla u svoju sobu. Još uvek je spavao. Bilo joj je drago što ga svađa sa majkom nije probudila. Legla je u krevet, pustila laganu muziku u slušalicama, i polako zaspala.
**
Sledećeg jutra Jovana je ušla u kuhinju i zatekla Miroslava i Barbaru kako razgovaraju o njegovoj odluci da se ne vrati u gerontološki. „I dalje mislim da je to najbolje mesto za tebe tata. Zar nisu svi tvoji prijatelji tamo?“
„Svi moji prijatelji su ili mrtvi, ili su jednom nogom u grobu, ili žive svoje zlatne godine u nekom kamperu dok putuju i uživaju u prirodi.“
„Pa ne možemo da priuštimo kamp prikolicu.“ Miroslav se nasmejao. „Ja sam zadužena za tvoje finansije tata. Znam pouzdano da ni ti ne možeš.“
Miroslav se ponovo nasmejao, a zatim rekao: „Ma samo ću da ostanem kod kuće. Biću dobro.“
„Treba neko da brine o tebi, a pošto nastava ponovo počinje sledeće nedelje, Jovana to neće moći.“
„Nisam invalid Barbara.“
„Nisi ni previše zahvalan što smo ovde“, uzvratila je Barbara.
„Ne zaboravi da ste u mojoj kući. Ne brineš ni za koga osim za sebe… šta god da ti olakša život da ne moraš da se nosiš sa činjenicom da te je muž napustio.“ Barbara je samo zurila u njega. „Tako je. Rekao sam. On te je napustio i od tada si jebeno očajna.“ Miroslav je ustao sa svog mesta za stolom i otišao u svoju sobu, ostavljajući za sobom netaknuti doručak.
Jovana je stajala tamo dok njena majka nije srela njen pogled. „Šta ti gledaš?“
„Grozna si mama!“ – odgovorila je i pojurila za dedom. „Deda? Jovana je. Pusti me unutra.“
„Odlazi Jovana. Samo me ostavi na miru.“
„Nisi jeo sinoć, moraš da doručkuješ.“
„Neću izaći sve dok je ta rospija ovde.“
„Mogu li ti barem doneti pa da jedeš u svojoj sobi?“
Nakon kratke tišine, rekao je: „Ostavi ispred vrata.“
Jovana se vratila u kuhinju i počela da raspoređuje hranu u tanjir. „Očekujem da me podržiš po pitanju svog dede, Jovana.“
„Ja bih… Da si u pravu.“
„Šta bi to trebalo da znači?“
„Znači da je sve što je rekao – istina“, rekla joj je Jovana. „Nesposobna si da pređeš preko razvoda i nastaviš sa svojim životom.“
„Neće moja ćerka koju sam odgojila i rodila tako razgovarati sa mnom!“
„Kako god. Samo idi na posao. Čini se da je to jedino što te čini srećnom.“
Barbara je stajala tamo, ćuteći, a onda je pokupila svoje stvari i krenula na posao. Dok su se vrata zatvarala, Jovana je jedva mogla da čuje kako njena majka govori: „…nemaju pojma koliko su srećni što me imaju.“
Jovana je stavila hranu pored dedinih vrata i pokucala. „Hrana je stigla. Idem malo do grada. Vidimo se kad se vratim.“ Čekala je odgovor, ali ga nije bilo, pa je otišla.
**
Oko 14 časova se vratila kući. Tanjir sa hranom je i dalje bio ispred njegovih vrata. Zabrinuta, mahnito je pokucala. „Deda? Jesi li dobro?“
„Pusti me Jovana. Samo me pusti da umrem na miru.“
Suze su ispunile Jovanine oči. Iskreno, nije znala kako da odgovori na to. Odnela je tanjir u kuhinju i bacila hranu u smeće pre nego što je oprala tanjir. Mogla je da razume dedinu tugu, ali to nije značilo da je morala da prihvati. Morala je smisliti neki način da dođe do njega. Mora postojati rešenje, ali koje?
„Nešto pomalo… paranormalno?“ – zamislila se. „Da li stvarno razmišljam o ovome?“ upitala se naglas. Ali ako je to nudilo šansu da spase život njenog dede, morala je da pokuša. Sa nadom koja je izvirala u njenom srcu, krenula je na tavan po nove recepte. Izabrala je divna domaće jela na bazi povrća i piletine i sa osmehom je spremila obrok. Kuvala je satima, taman za večeru kada se i mama vrati.
Ali kada je otišla do dedinih vrata da objavi da je večera gotova, rekao joj je da nije gladan. Jovana je ovo prijavila svojoj majci, koja je lupala na vrata svog oca i zahtevala da dođe za sto. Nevoljno je to uradio, ali je samo prebirao hranu trideset minuta pre nego što je otišao u dnevnu sobu. Pogledao je vesti, zatim seriju, pa se, navodeći umor, vratio u svoju sobu.
„Mislim da ću morati da ga smestim u dom“, rekla je Barbara.
Bila je spremna za navalu uvreda koje će njena ćerka izreći, pa zamislite njeno iznenađenje kada je Jovana smireno rekla: „To je možda naša jedina opcija da ga spasimo.“
Majka ju je zbunjeno pogledala: „Zar stvarno tako misliš?“ Bila je oduševljena što će njena ćerka napokon stati na njenu stranu.
„Nažalost. Samo te molim da ne žuriš sa tom odlukom. Hajde da prvo uradimo malu intervenciju. Poslala sam mejl svom profesoru psihologije, objasnila mu sve. Rekao je da vredi pokušati, treba ga okružiti ljudima koji ga vole i polako objasniti situaciju. On je jako osetljiv mama.“
Barbara je razmišljala o tome nekoliko sekundi, a zatim je rekla: „Može. Dogovoreno. Intervencija, pa čekamo dve nedelje. Ako se njegovo ponašanje do tada ne promeni, smeštamo ga u dom.“
„Dogovoreno“, odgovorila je Jovana. Naravno, nije planirala da sprovodi nikakvu intervenciju. Jovana je imala druge planove.
Kraj 2 dela
[…] OVDE je 2. deo priče […]