Barbara je bila prosečna žena prosečne inteligencije, prosečnog izgleda i prosečnog karaktera. Ona je prošla kroz razvod jer ju je njen ne tako prosečan muž napustio zbog umetnice po imenu Aleksandrija. Jedina stvar koju je želeo u razvodu bila je Impala, novije od njihovih vozila. Njoj bi ostao nešto stariji auto i kuća. Smatrala je da je to pravična razmena.
Barbara je živela u svojoj prosečnoj kući, u prosečnom komšiluku, sa svojom malo više od prosečne ćerke Jovane. Devojka sunčanog karaktera koju ne bi odmah nazvali lepom, ali je bila veoma slatka. Ima komično velike grudi, crvenu kosu i pegice. Jovana je pohađala višu školu za kozmetičara. Nažalost, kao i njena majka, trenutno nije bila u vezi. Ali za razliku od njene majke, ona je obožavala da se druži sa prijateljima i dobro provodi.
Barbara je, činilo se, odustala od mogućnosti da joj se u životu ponovo pojavi bilo šta dobro, posebno ne muškarac. Otprilike nedelju dana nakon što je njen bivši podneo zahtev za razvod, Barbarina majka, Elza, izgubila je bitku sa rakom. Zato je njen otac Miroslav sada živeo sam u prostranoj kući u kojoj je Barbara odrasla.
Mnogo je patio u samoći. Stalno je govorio ćerki da ne može da podnese da bude sam, pa je predložio Barbari da proda kuću a da se ona i Jovana usele kod njega. To bi značilo da se Jovana prebaci u drugu školu, s obzirom na to da je Miroslav živeo u drugom gradu. Ali Jovana je bila optimistična u pogledu promene pejzaža. Želela je promenu što je preokrenulo tas na vagi Barbarine ravnodušnosti. 
Selidba je bila brza i efikasna, Barbara se zaposlila u tržnom centru i brzo je stekla ime među saradnicima i menadžmentom. Dva puta je bila proglašena za radnika meseca posle svega 4 meseca rada. Tokom svega ovoga, trudila se da svog oca zaokupi nečim kako ne bi patio za pokojnom suprugom. Često ga je vozila u Centar za starije kako bi bio sa vršnjacima, igrao karte, zaokupljivao um.
Miroslav je, međutim, protestovao. „Svi ti čudaci tamo samo čekaju da ih smrt preuzme.“
Ali Barbara je, kao i prema svima, i prema ocu bila prilično ravnodušna. Nije ga razumela, nije ga mnogo ni slušala, radila je po svome. Za razliku od nje, unuka Jovana ga je mnogo više cenila i razumela. Bila je uvek tu kada mu je potreban razgovor ili savet. Iako preko 40 godina mlađa, nije imala mnogo životne mudrosti, ali je bila entuzijastična da proba da mu pomogne.
„Kažem ti Jovana, to mesto ima smrad smrti u vazduhu.“
„Ne bih baš toliko preterivala deko. Sigurna sam da je prilično lepo.“
„Reći ću ti šta“, rekao je Miroslav dok je sedeo u udobnoj fotelji: „Dođi sutra u posetu nakon što me tvoja mama odveze. Uverićeš se sama. Shvatićeš o čemu pričam i pomoćeš mi da nateramo tvoju majku da prestane da me vodi na to prokleto mesto.“
„U redu“, odgovorila je Jovana. „Doći ću sutra najkasnije u deset.“
**
Jovana je ispunila svoje obećanje. Nije bila unutra više od pet minuta kada je zgrabila svog dedu za rugu i izvela ga u bezbednost spoljašnjeg sveta. „Bože deda! Tako mi je žao. Ovi svi matorci su se odavno oprostili od života! Ovo je čista depresija!“
„Drago mi je da si se uverila. Sada me vodi kući da mogu da nastavim sa svojim životom.“
Ostatak vožnje bio je obavljen u tišini. Kada su stigli kući, Miroslav je krenuo u svoju sobu, ali ga je Jovana zaustavila: „Polako gospodine. Ne još. Uđi u dnevnu sobu deda. Moramo da razgovaramo.“
Miroslav ju je nevoljno poslušao. Želeo je malo mira ali je odlučio da je posluša jer ga je ipak spasila iz gerontološkog pakla. „Hajde, pričaj.“
„Rekao si da je gerontološki centar pun starih glupaka koji samo čekaju da umru. U to sam se uverila. Ali šta je sa tobom? Povremeno i ti deluješ kao da si zadovoljan time da samo uveneš sada kada je baka otišla. Budimo realni, ti uopšte nisi toliko star. Mlađi si od deda svih mojih prijateljica. Volim te i želim da još dugo, dugo uživamo.“
Miroslav ju je pogledao u oči….. i iznenada se slomio. Suza je stizala jedna drugu. „Toliko mi nedostaje. Ona mi je bila sve! Koji razlog imam da živim?“ 
„Imaš mene deko, imaš nas“, rekla je Jovana dok je stavljala utešnu ruku na njegovu. „Želim da budeš tu i ispratiš me u životu. Da se napiješ i održiš zdravicu na dan kada se udam! Obećaj mi da ćeš početi bolje da se brineš o sebi. Uvek si bio vitalan i aktivan u dvorištu, ali prestao si sa tim. Ne jedeš kako bi trebalo. Otkako smo se uselile izgubio si bar pet kilograma.“
Miroslav je svojom slobodnom rukom obuhvatio njenu nežnu kojom ga je mazila. „Ljubavi moja. Ovako kada te pogledam, ista si ko tvoja baka. Posebno sa tim pegicama i lepim licem. U redu, u pravu si. Pokušaću.“ Zastao je i osmehnuo se: „Mnogo ličiš na nju kada je bila tvojih godina, znaš.“
„Mislim da nikada nisam videla njene slike kad je bila mlada.“
„Imam neke u kutiji u svojoj sobi.“ Miroslav je otišao, a onda se ponovo pojavio oko pet minuta kasnije noseći kutiju od cipela do vrha ispunjenu starim fotografijama. Tražio je nekoliko sekundi, a zatim je izvukao jednu i pružio je unuci. „Evo. Reci mi šta misliš.“
„Vau“, primetila je Jovana dok ju je preuzimala. „Sličnost je neverovatna.“
„Imaš i dobar deo njene ličnosti, Jovana.“
„Hoćeš razmisliti o onome što smo pričali? Hoćeš li se promeniti?“
„Pokušaću, zaista. Idem sada, umoran sam“, rekao je Miroslav.“ Vratio se u svoju sobu sa kutijom fotografija ispod ruke. Otprilike tridesetak minuta nakon dremeža, Barbara je nazvala Jovanu da joj javi da će raditi duplu smenu. „Sjajna prilika za prekovremeni rad, plus to bi me moglo staviti na prvo mesto i unapređenje. U svakom slučaju, pokupi dedu oko četiri. Trebalo bi da sam kući do ponoći.“
Naravno, Jovana nije rekla svojoj majci da je deda već kod kuće i da se neće vraćati u leglo depresije. To je bio razgovor koji će voditi večeras. U međuvremenu, Jovana je planirala da napravi mesnu večeru sa prilogom od boranije. Kada su se Jovana i Barbara uselile, Miroslav im je rekao da su neke Elzine stvari bile uskladištene na tavanu. Od tih „stvari“ bila je odeća, neki predmeti i recepti.
Jovana je pomislila da iznenadi deku sa mesnom štrucom napravljenom po Elzinom starom receptu, pa je otišla na tavan da je potraži. Nije bila upoznata sa tavanom pa je hodala pažljivo, testirajući svaku dasku na koju je stala. Ubrzo je stigla do zadnjeg dela i počela da otvara kutije. Prva je sadržala neke stare stripove. Iako nije znala njihovu tačnu vrednost, delovalo je da deda sedi na malom rudniku zlata.
Jovana je otvorila drugu kutiju i pronašla razglednice i pisma. Pogledala je nekoliko i videla da su starija i romantična. Smatrajući da su pisma previše lična, zatvorila je kutiju. Izvukla je treću veliku kutiju i otvorila je da bi unutra našla manju kutiju. Izvukla je „nešto“ iz kutije da bi videla da je to perika, sive boje i dužine tik ispod uha. Pretpostavila je da je to sigurno ono što je baka nosila kada je izgubila kosu zbog hemoterapije.
Ispod perike je bila crna haljina sa tamno crvenom šarom koja se protezala u celosti. Podigla ju je i izgledalo je kao da joj pristaje. Jovana je vratila haljinu i periku u kutiju, a zatim otvorila manju kutiju i otkrila bakine recepte. Vratila se dole, prebirajući Elzine recepte.
„Šta ti je to?“ Čula je deda Miroslava koji se probudio iz dremke.
„Dobro jutro deda“, doviknula je Jovana preko ramena. „Našla sam bakine recepte. Nadam se da nemaš ništa protiv. Mislila sam da pokušam da napravim mesnu štrucu večeras.“
„To bi bilo divno Jovana. Šta ćeš uz nju?“
„Boraniju i pire krompir.“
Miroslav se osmehnuo. „Divan izbor.“
„Oh, zaboravih ti reći, večeras ćemo biti sami na večeri. Mama radi duplu.“
„Što se mene tiče, nikakva razlika“, odgovorio je Miroslav. „Čak i kad je ovde, nije ovde, ako me razumeš.“
„Znam na šta misliš deda. Žao mi je što je takva.“
„Nije tvoje da se izvinjavaš za postupke svoje majke. Razvela se, ali se ponaša kao da je ona ta koja pati zbog smrti supružnika.“ 
„Na neki način i jeste tako“, rekla je Jovana, iskoristivši ono malo što je naučila na času moderne psihologije. „Razvod je kao smrt deda. To je smrt onoga što je bilo i što više nikada neće biti.“
„Zaista porediš razvod sa smrti ljubavi svog života??“ – viknuo je deda pre nego što je ljutito napustio kuhinju.
Jovana je poželela da krene za njim, ali je odlučila da mu ipak da vremena da se ohladi. Bila je u pravu u svojoj analogiji, ali retrospektiva joj je pokazala da je možda mogla da pronađe bolje poređenje. Uzdahnula je i bacila se na kuvanje.
Miroslav je posle nekih sat i po zavirio glavom u kuhinju. „Bože dragi. Ovaj miris nisam osetio sigurno više od tri godine.“
„Deda pobogu!“ Jovana je uzviknula kada se okrenula i ugledala ga. „Uplašio si me.“ Dojurila je do njega i zagrlila ga. „Tako mi je žao što sam te povredila. Oprosti mi.“
„Jovana, ja treba da se izvinim“, rekao je Miroslav dok joj je uzvraćao zagrljaj. „Bio sam tako ljut na tvoju majku i istresao sam to na tebe. Hajde da ostavimo sve to iza nas.“
„Zvanično je iza nas!“
„Divno. Nego, večera je pri kraju?“
„Paaa… Četrdeset pet minuta?“
„Taman da se okupam“, odgovorio je Miroslav. Poljubio je unuku u obraz pre nego što je izašao da uradi upravo to.
Kraj 1 dela
[…] 1. Deo je ovde. […]