Suzana je stajala uz krevet i napeto zurila kroz visoki prozor koji je gledao na more. Zamračenu sobu su prolazno preplavili blesci svetlosti. Razvučenih zavesa, mogla je da vidi uzburkanu vodu i bele talase svaki put kada se nebo osvetli. Činilo se da je udarno električno pražnjenje odjeknulo kroz nju, držeći je na ivici, kao da očekuje sledeći udar. Svetle dlačice na njenim rukama stajale su uspravno dok je sveža kišica preplavila staklo.
Fiksna i zaleđena kroz beskrajnu disonansu groma, dugo je stajala i posmatrala. Nekoliko munja udarile su duž horizonta u brzom nizu, njihova svetlost je otkrivala njeno stanje razodevenosti i sablasno slala senke preko zidova. Za to vreme, Nemanja je hodao duž tepiha prema svojoj spavaćoj sobi dok se vraćao sa sastanka tog petka uveče.
Ono što je video, dok je prolazio pored njenih vrata, ostalo mu je u glavi jasno kao fotografija. Njena figura ukrašena plavo-belim blicem koji je osvetljavao siluetu. Njen oblik nalik na statuu koja nije imala svest o njegovom prisustvu. Očigledno je njegov ulaz bio prekriven bukom vremenskih neprilika.
Otvor prozora ju je savršeno uokvirio. Činilo se da su njene čvrste grudi blistale, ali oštra reljefna senka koju je bacila predstavljala je primamljivo zategnute sise koje sa upadljivo natečenim bradavicama. Promrmljao je tiho: „Laku noć.“ 
Ona se trgnula, zatečena njegovim glasom. „E, stigao si?“ Njene oči su se trudile da ga fokusiraju pred vratima, ali je nastavio da korača hodnikom. Nakon višemesečnog posmatranja njegovog ponašanja, zaključila je da su pokušaji njenog brata da se uvuče u društveni život bili samo površni. Tek tada postala je svesna svoje golotinje, iako je na golom telu imala spavaćicu ali potpuno prozirnu. „Nisam ga očekivala …“ – pravdala je .. i lagala sebe.
Slučajna izloženost tog tipa dogodila se nekoliko puta u poslednjih godinu dana. Posebne sobe pružale su privatnost, ali nisu eliminisale povremene slučajne susrete. Uopšteno govoreći, njihov udoban boravak uz okean svima je pružio privatnosti, ali pre manje nedelju dana došla je kući neočekivano usred dana i zatekla ga golog u kuhinji. Nekoliko nedelja pre toga, otkazao je sastanak i zategao je golu kako izlazi iz vešeraja.
Nemanja je upalio svetlo, zatvorio vrata svoje sobe i doveo u pitanje racionalnost pristanka na ovo. Ono što je u to vreme izgledalo kao logična stvar, sada ga je počelo izjedati. Nije bilo ovako na početku ili čak pre nekoliko godina kada su zajedno pohađali fakultet. Sedeći na svom krevetu skidajući cipele, pomislio je: „Jesam li ja lud? Njena vrata su bila otvorena. Širom otvorena.“
Skidajući čarape, pantalone i košulju, nastavio je da se svlači i na kraju obukao svilene bokserice iz gornje fioke. „Znala je kada ću se vratiti kući“, njegove misli su skoro bile izgovorene naglas. Svetlo u kupatilu je upaljeno, oprao je zube dok je gledao sebe sa osuđujućim upozorenjem. „Zašto tako razmišljam o njoj?“ upitao se škiljeći u svoj odraz. Koliko god bilo neprijatno priznati, odlučili su se na to iz jednog razloga – novac.
**
Spoljne sile su počele da ih guraju u tom pravcu pre dve godine. Bio je na pristojnom poslu kao građevinski inženjer, ali su građevinski projekti značajno pali. A onda je na kraju te godine ceo ekonomski sistem poludeo. Na sreću, nije bio otpušten, kao što je to bio slučaj sa mnogim njegovim kolegama, ali je podlegao smanjenju plate za petnaest odsto.
Samo nekoliko dana kasnije, njegova sestra Suzana se u panici pojavila na njegovim vratima. Nije mogla da održi svoj posao, sklonjena je. Tokom njene posete, saosećanje je preraslo u dug razgovor kakav nisu vodili godinama. Na kraju su došli do onoga što su oboje priznali kao očigledno. Oni su u suštini bacali novac na gluposti.
Na kraju su zaključili da spoje resurse, udruže novac i počnu da grade kapital. Prelepi bungalovi na nepopularnoj plaži privukli su ih čim su stali na noge. Ali ni to ne bi bilo moguće bez podrške njihovog oca. Oca kojeg su mrzeli i imali su svo pravo na to. Bio je bogat ali bio je smrad. Ipak, morali su da zaborave na dostojanstvo i da potraže od njega određenu sumu.
Bilo je teško ali uspešno… a velika staklena kuća uz samu obalu bila je logično rešenje za oboje. Stvari su uglavnom išle glatko, ali nisu duboko razmišljali o logistici ponovnog deljenja životnog prostora. Bili su bliski i u detinjstvu i kasnije, nekako su preživeli naslinog oca i smrt majke. Voleli su se, nema sumnje, ali kao odrasli želeli su svoju privatnost.
**
Nakon što je obukla donji veš ispod spavaćice, Suzana je otišla do njegovih vrata. Noćna svetla davala su vrlo malo svetlosti i ona je posmatrala svetlo ispod. Trnci su joj prošli kroz kičmu dok je napetost talasala po njoj. Munja je bljesnula, ona se napela i uhvatila za okvir vrata. „Da li misli na mene?“ pitala se.
Život na plaži zahtevao je razne faze skidanja i to se obično dešavalo svakodnevno, ali večeras ju je poremetilo olujno vreme. „Jebote znala sam kada će doći kući; da li sam namerno ostavila otvorena vrata?“ Vratila se u svoju sobu, zatvorila vrata i popela se u krevet. Čaršavi su bili hladni i poželela je da oseti toplinu dok se oluja nastavljala dugo u noć.
Popeo se u svoj krevet i pitao se da li će ona svratiti. Čuo je kako se njena vrata zatvaraju i otkotrljao se na bok prema vratima. Munja je nasumično bljesnula ispred njegovog prozora i osvetlila rupu ispod vrata dok je posmatrao njene korake. Senke su se poigravale. Oboje ih je obuzimao san dok je napolju besnela oluja.
Bilo je drugačije kada su bili deca, često su se držali jedno za drugo dok su se oluje širile. Ponekad bi spavali u istom krevetu čak i kada nije bilo oluje. U njihovim tinejdžerskim godinama, to se promenilo … dok jednom nisu prekršili pravilo.
**
Bilo je kasno subotnje jutro i oboje su spavali duže nego obično. Sveže skuvana kafa širila se po celoj kući i mamio Suzanu da ustane. Bilo je pakleno vruće i bikini je bio logičan izbor odeće. Nemanja je već bio u kuhinji uz kafu i laganu užinu dok je posmatrao kako se približava. Tri crna trougla njenog bikinija jedva su pokrivala velike natečene areole ili konture njene ženstvenosti ispod njih. 
„Ta kafa predivno miriše.“
„Ona izgleda tako prokleto dobro u tom bikiniju“ – pomislio je.
„Zašto tako bulji u mene?“ pitala se dok je posegnula za šoljicom kafe. „Pa, kako je prošlo sinoć“, pitala je dok je uzimala gutljaj.
„Kao i uvek.“
„Da li si joj zapravo dao šansu?“ upitala je odsutno zureći u njegovo ispupčeno međunožje i glatki stomak dok je on tupo gledao kroz prozor.
„Uvek im dajem šansu, ali onlajn sastanci jednostavno ne funkcionišu“, rekao je sa gađenjem.
„Jesi li je odvezao kući?“ upitala je.
„Da, naravno, ali već smo zaključili da nismo kliknuli.“
„Zar ne misliš da je potrebno više od jednog satanka da biste to utvrdili?“
„Ne znam ni zašto idem.“
„Želela sam da svratim u tvoju sobu sinoć.“
„Znam, mogao sam da vidim tvoju senku“, prokomentarisao je zamišljeno. „Možda mi je i trebalo društvo; jebena oluja sve poremeti“, rekao je monotono. „Hajdemo na plažu“, rekao je menjajući temu.
„Oluja je očigledno zahvatila i mene.“ – priznala je ali on se podigao i krenuo napolje.
Gledala ga je kako šeta dok je gutala preostalu kafu i pridružila mu se na zadnjim vratima. Kada su izašli, sunce se podiglo iznad horizonta i počelo je da prži. Bez reči su izašli iz pokrivenog prostora i niz dugačke drvene stepenice spustili se na pesak. Oluja je raznela krhotine na dine. Nemanja je oprezno zakoračio da sakupi smeće i baci u kantu. Zajedno su nastavili drvenom stazom preko peska.
„Zašto nisi došla sinoć?“ upitao je iznenada.
„Nisi zvučao baš srećno kada si rekao ‘laku noć’, pa sam…“
Mekoća njene ruke kada ga je uhvatila odmah je ugušila njegovu nagomilanu frustraciju. Nečujno je hodao sa njom do vode, uživajući u njenom dodiru dok su nastavljali kroz bezbroj školjki koje je nanijela oluja. Hodali su plažom bosih nogu na ivici daski. Besciljno su vijugali uz česta zaustavljanja.
Nadolazeća plima je i dalje imala hladnu podvodnu struju. U to doba godine, postaće toplije do kasnog popodneva ako sunce bude napolju ceo dan. Bacivši kamenčić u vodu, Suzana je videla Nemanju kako je posmatra i kakav je efekat ima na njega. Opet ga je uhvatila za ruku i nastavili su šetnju. 
„O čemu razmišljaš?“ upitao je i nastavio da hoda pored nje.
Nije mogla da mu kaže sve o čemu razmišlja, ali je iskreno rekla: „Prošlo je skoro šest godina…“
„Za mesec dana“, završio je njenu rečenicu.
„Ne volim da pričam o tome“, uzdahnula je. „Oluje sve pogoršaju.“ Tada se okrenula i ugledala komšinicu koja je skupljala školjke uz obalu.
„Dobar dan gospođo Anita“, uzviknuli su zajedno i mahnuli.
Starija žena je mahnula i vratila se skupljanju školjki. Kada su krenuli dalje od nje, nastavili su da se drže za ruke. „Bar ovde nisu tako jake olujčine“, reče Suzana.
„Nema baš tornada, ali ima jakih oluja.“
„Bez obzira, volim da živim na plaži; to me čini srećnom.“
„Slažem se. I drago mi je da nema onakvih oluja… ja ne mogu da…“ ostavio je rečenicu neizrečenu.
„Takođe… nedostaje ti?“ – upitala je tiho uz huk talasa.
„Ponekad imam problema da se jasno setim maminog lica“, rekao je tužno i podigao pogled ka oblacima koji počinju da prekrivaju sunce.
„Možemo jedan dan da gledamo njene fotografije.“
„Sve je nestalo Suzana. Taj… taj nečovek sve je uništio. Sve uspomene su… izbledele.“
Ona je ćutala. Znala je da je Nemanja bio u pravu, njihov otac je sve spalio. Sve je bilo tako nepravedno. Njihovi roditelji su odrasli u sirotištu na ivici tog malog grada. Tamo su se zaljubili, podigli porodicu ali onda je u njegovoj ličnosti nešto puklo. Možda iznenadno bogatstvo? U njenom umu ona i Nemanja su takođe postali siročad te olujne večeri.
Nikada nisu pričali o užasu koji su delili tokom zajedničkih sati u mraku. Tako zlobno, tako pokvareno, tako neljudski. Posle toga nisu imali mnogo vremena da se oporave. Novac ranije spremljen za studiranje i pristojne ocene značile su da će fakultet biti moguć za njih. Oboje su želeli da budu što dalje od tog mesta. Njihova bliskost bila je zapečaćena u tom podrumu dok su se držali jedno uz drugo.
Trenutni novac nije zamenio njihovu majku ili sećanja na topli dom, ali je omogućio da studiraju i postanu ljudi. Traženje novca od zatvorenog osuđenog oca želeli su da obave preko advokata. Ali bolesnik je želeo da ih vidi. Insistirao je. Morali su prihvatiti, to je bio jedini izlaz.
„Bar imamo jedno drugog“, konačno reče Suzana, trgnuvši ih iz misli.
„U pravu si seko“, rekao je i čvrsto joj stisnuo ruku. „Hoćemo da plivamo?“
Kraj 1. dela
[…] Ovde klikni za 1. deo. […]