Tata me je jedini voleo. 1 Poglavlje

POGLAVLJE 1
Nije da Jelica nije bila voljena, bila je. Odrastajući u stabilnom porodičnom okruženju, procvetala je pod striktnom brigom svojih roditelja. Međutim, Jelica je uvek osećala da joj nešto važno nedostaje u životu. Njeni roditelji su bili strogi. Nisu bili fizički okrutni i ništa slično tome, ali su se trudili da se Jelica drži pravila i uvek se ponaša najbolje što može. Čak i od malih nogu, roditelji su je tretirali kao damu i očekivali su da se tako ponaša.

Nije se vraćalo kući sa prljavom odećom posle igre sa drugom decom, slatkiši su bili strogo ograničeni jer bi mogli da joj unište zube, a brza hrana gotovo da nije postojala, samo domaća kuhinja. Bilo je i drugih stvari; dok su je roditelji podsticali da traži znanje tokom školovanja, nikada joj nisu pomagali ni u kakvom obliku istraživanja ili diskusije vezanih za školske obaveze i zadatke.

Bila je primorana da sama traži odgovore i izvlači zaključke, ali ne bi bilo dobro ako bi joj ocene bile ispod proseka. Onda, kada je uspela da se istakne, kao što je često činila tokom određenog projekta i dobila visoku ocenu, nije bilo „svaka čast“ ili zagrljaja i poljubaca koji bi ohrabrili Jelicu da se još više trudi. Jedini fizički kontakt koji je dobila bio je poljubac u obraz pred spavanje.

Jednom je pokušala da se popne na očevo koleno da ga zagrli, ali ju je tata odgurnuo dok je njena majka rekla: „Nije lepo da dame to rade.“ Jelica to više nikada nije pokušala. Tako da možete misliti kakav je šok bio za nju kad je u mlado doba pronašla krv u gaćicama! Užasnuta, pozvala je majku u pomoć. Nije bilo saosećanja, samo predavanje o tome da je to „ženska stvar i da će od tada biti „nečista“ jednom mesečno do kraja života.“

Reč „nečista“ urezana je u mozak jadne mlade Jelice, zajedno sa idejom da je sve što ima veze sa seksom nezdravo i da se nikada ne sme pominjati ni pod kojim okolnostima. Nakon što joj je pokazano kako se stavlja higijenski uložak, Jelici je rečeno da mora da se brine o sebi u budućnosti i da više ne uznemirava majku tim „ženskim“ problemom. Tako da Jelica to nikada nije pominjala, čak ni kada je tokom nekih od svojih ranih menstruacija patila od jakih grčeva. Trpela je bol umesto da zamoli majku za pomoć.

Otprilike u to vreme, Jelica je počela da gubi samopouzdanje i smatrala je da nije dostojna naklonosti. A ona je jadna i očajna žudela za pažnjom. Jelica je više puta sanjala kako joj otac dolazi u krevet, nežno je drži u naručju, grleći je uz sebe pre nego što je nežno poljubi za laku noć, ali se to nikada nije dogodilo, nijednom.

Tako su godine prolazile i iako je Jelica počela da se razvija u prelepu mladu damu, ona se povlačila sve više u svoju ljušturu. Iako punoletna i zvanično odrasla osoba, ona je odgovarala na pitanja samo kada bi je pitali i nikada se nije uključivala u grupne aktivnosti… ali sve se to magično promenilo jednog dana.

**

Bilo je kasno leto kada je Jelica upala u razgovor svojih roditelja. Sedela je mirno skrivena u trpezariji, listajući modni časopis, pretvarajući se da čita, ali je slušala sa interesovanjem. „Ne želim ga ovde. Koliko se sećam, on nema nikakvog poštovanja prema normalnim vrednostima, a još manje prema onima oko sebe. Sećaš se kako me je ostavio? Bog zna šta bi se desilo da nisi došao na njegovo mesto. Taj čovek uopšte nema osećaj odgovornosti“, rekla je njena majka.

Tatino lice je bilo crveno od besa. „Ti si podjednako kriva kao i Slaviša, iskoristila si situaciju da ga uhvatiš u zamku, ko može da ga krivi što je poludeo kada je prozreo tvoju malu prevaru. Voleo bih da sam ja na vreme sve shvatio, imao bih bolji život od onog u koji si me ti uvukla.“

Jelica je i ranije videla svog tatu ljutog, ali nikada ovako. Spustila se u stolici kako je roditelji ne bi primetili, nadajući se da će se zemlja otvoriti i progutati je. „Ne usuđuj se da tako razgovaraš sa mnom. Bila sam ti dobra žena, a ti nikada nisi rekao ni reč zahvalnosti otkako smo u braku. Nijedna žena ne bi trebalo da trpi ono što ja trpim svaki Božji dan.“

„Ah! Dobra žena? Da, sve osim u jednom odeljku. Mrtva riba ima više osetljivosti i osećanja od tebe. Baš me briga za tvoje mišljenje, Slaviša je moj brat i ostaće sa nama dok ne nađe svoj smeštaj. Imamo sobu viška, može tamo da ostane, niko nas i onako ne posećuje.“

Jelicina mama je izgledala spremna da eksplodira: „Da, on je tvoj brat, oboje ste toliko slični. Sve dok uživaš u svojim telesnim zadovoljstvima, srećan si. Misliš li da sam uživala sa njim u postelji? Sve što sam želela je kuća i sigurnost; sigurno nisam nameravala da zatrudnim.“

„Ali jesi“, viknuo je otac: „A kada je Slaviša otišao u službu, došla si kod mene da kukaš, govoreći da si napravila grešku i da sam ja onaj kojeg si zapravo želela. Čoveče… a ja sam bila dovoljno budala da ti poverujem. Zagorčala si mi život, ti i tvoja ćerka kopile. Slaviša dolazi i ostaje i to je kraj priče.“

Suze su zamaglile Jelicine oči kada je shvatila da pričaju o njoj, suzdržavajući jecaje koji su joj se zaglavili u grlu. Brzo se iskrala do bašte da je ne vide, pre nego što joj je jauk očaja napustio usne. Svađa između njenih roditelja bila je toliko intenzivna da nisu ni primetili da je bila tamo, samo par metara od njih iza pulta.

Logično, Jelica je propustila večeru. Ležala je na krevetu jecajući, shvativši da čovek za koga je mislila da joj je otac zapravo to nije bio. Pravi biološki otac bio je njegov tajanstveni brat po imenu Slaviša. Znala je da nije trebalo da čuje ništa od tog azgovora, ali to je na neki način objasnilo zašto je njen otac bio tako hladan prema njoj svih tih godina.

**

Za doručkom sledećeg jutra atmosfera je bila napeta, ali je njen otac odvojio vreme da objasni da će njen stric Slaviša doći kod njih i ostaće neko vreme i da će živeti u sobi za goste pozadi. Nastavio je da objašnjava da je njegov brat proveo mnoge godine u vojsci i da će sada, kada mu je završen mandat, želeti da se vrati civilnom životu. Jelica je klimala glavom, praveći se da već unapred nije očekivala dolazak svog strica… zapravo, oca.

Nekoliko nedelja kasnije, Jelica je posmatrala dolazak svog strica Slaviše sa prozora na spratu. Nije znala šta da očekuje, ali iz taksija je izašao živahan čovek vojničkog držanja. Bio je visok i mišićav, izgledao je kao da je u ranim četrdesetim godinama, sa kosom boje tamne braon. Bio je uredno kratko ošišan, potpuno izbrijan i jače muževne vilice. Videla je kako se njen otac i Slaviša grle, prvi put da je njen otac pokazao pravu naklonost prema nekome.

„Dušo, hajde da upoznaš svog strica.“ – rekao je tata nakon što je pokucao na njena vrata. Jelica je imala veliku tremu ali je morala sve da odglumi kako se ne bi primetilo. Čim su ušli u njegovu sobu, oči su mu zasijale. Prišao je mladoj dami i samo je posmatrao neko vreme.

„Dakle, ovo je Jelica. Nisam te video otkako si bila beba. Bože u kakvu si se lepu mladu damu pretvorila“, rekao je Slaviša, pozdravljajući je širokim osmehom.

Zatim, na Jelicino iznenađenje i sramotu, podigao ju je kao da je pero, čvrsto je poljubio u obraz pre nego što ju je priljubio uz sebe u zagrljaju. Jelica je bila uznemirena iznenadnim iskazom naklonosti, njen otkucaji srca su se ubrzali zbog postupka ovog stranca. Kada ju je Slaviša konačno spustio na zemlju, pogledala je u njegovo lepo lice i bez daha rekla: „Zdravo striko Slaviša.“ Ponovo je bila nagrađena širokim osmehom i drskim namigom njegovih jarko plavih očiju.

To je bio trenutak kada joj se ceo svet otvorio! Osetila je kao da je konačno prodisala. Da je oživela. On se družila sa svojim stricom koliko god je mogla. Razlog je bio taj što je želela bolje da upozna svog pravog oca, ali i ne samo to. Privlačio ju je na sve moguće načine. On je prva osoba koja ju je ikada gledala kao pravo ljudsko biće sa svim emocijama i osećanjima. Harizmatičan i veoma sladak, odmah joj je prirastao srcu i svaki put u njegovom prisustvu, ona bi imala osmeh na licu.

Čak su posle par nedelja već stvorili neke svoje igrice i smisalice. Postala joj je navika da se ujutru iskrade, pokupi novine i odnese ih u gostinsku sobu. Zatim bi se pridružila stricu Slaviši na kafi na balkonu male trpezarije. Prvih nekoliko jutra bilo je neprijatno za Jelicu, razgovor koji je vodila bio je ukočen, ali Slaviša je imao tu prijatnu naviku da svakoga sa kim je razgovarao učini opuštenim.

Ubrzo su razgovori tekli slobodnije, Jelica se zapravo našla kako dobrovoljno daje informacije i priča o sebi, svojim mislima i nekim čak skrivenim željama. Slaviša ju je često nasmejavao skandaloznim pričama iz vojske i o raznim mestima širom sveta koje je obišao. Neverovatno je bio da su za tako kratko vreme stvorili tako snažnu vezu.

**

Jednog dana, Slaviša ju je pozvao da mu se pridruži na izletu u botaničku baštu. Bila je tako srećna da je obukla svoju omiljenu letnju haljinu i čak uspela nagovoriti mamu da joj napravi pletenice. Čitava tri sata su lutali, gledajući egzotično drveće i cveće. Bila je u tom rezervatu prirode mnogo puta sa školom i roditeljima, ali nikada nije bila tako srećna i ispunjena. Čak se i hvalila stricu o svom znanju vezanom za neke od vrsta cveća. Bio je očaran.

Onda je Slaviša uzeo njenu ruku u svoju: „Hajde Jelice, vreme je za ručak i da se malo osvežimo.“ Jelica je bila oduševljena njegovim dodirom. Iako sada već punoletna mlada dama, ona se ponovo osećala kao devojčica dok su hodali ka parku, držeći se za ruke. Nikada nije bila tako srećna kao u tom trenutku.

Dok su jeli, Jelica je zamišljala kakav bi joj život bio da se Slaviša oženio njenom majkom, a onda odmah ostavila tu misao po strani. Iako je znala da je majka voli, nije bila sposobna da pokaže bilo kakva ljubavna osećanja prema njoj ili bilo kome drugom, uključujući, činilo se, i njenog muža. Jelica je duboko uzdahnula i odsutno grickala svoj sendvič sa piletinom.

„Težak je to uzdah za tako mladu damu“, Slaviša se nasmešio. „Pričaj sa mnom.“

Jelica je pogledala zgodnog muškarca koji je sedeo preko puta nje, njegove tako mirne i radosne oči, njegovu kosu i nežne jedva vidljive bore na čelu. „Izvini striko Slaviša. Samo razmišljam o nečemu. Ne bih da kvarimo ovak predivan dan. Možda i najlepši dan u mom životu. Da, zaista sam uživala. Sve ove godine koliko živimo u gradu, milion puta sam dolazila ovde sa raznim ljudima… ali ovo je prvi put da sam zapravo srećna.“

Uhvatio ju je za ruku i pogledao je u oči: „Da, bio je ovo divan dan i želim da ti se zahvalim što si ga podelila sa mnom. Ništa više ne prija usamljenom momku nego kada ima lepu devojku pod rukom.“

Jelica je osetila kako crveni, nikada nije dobila ni približno takav kompliment. Setivši se svojih manira, ustala je i poklonila mu se. „Hvala vam gospodine“, rekla je. Smejući se sa njom, Slaviša je ustao i stavio novac i velikodušnu napojnicu na sto.

„Hajde dušo, vreme je da krenemo kući.“ Jelica je ponovo pocrvenela od zadovoljstva dok ju je uzimao za ruku. Kada su stigli do kapije parka, Slaviša je stao kod prodavca cveća i kupio jednu crvenu ružu sa stabljikom. Zagrlio je Jelicu i nežno je poljubio na čelo. „Evo dušo, savršena ruža za savršenu mladu damu.“

Jelicino srce je tako brzo kucalo da je morala da zastane i seti se da diše. Ne zbog ruže, iako je zaista cenila taj gest. Bio je to Slavišin poljubac koji se osećao kao vatra na njenom čelu i neobjašnjiv ubod koji je osetila u telu. Uhvatila je Slavišu pod ruku i krenula ka autobuskoj stanici. Kada su stigli kući, Slaviša ju je pozvao da mu se kasnije pridruži.

„Kada sam bio u Australiji, kupio sam neke specifične cd-ove. Tvoja generacija verovatno ni ne zna šta je to, ali mislim da bi ti se dopali. Lepa muzika za dušu. Da li bi želela da ih slušaš sa mnom?“

Jelica se složila rekavši da će mu se pridružiti čim završi sve svoje zadatke i večeru.

Kraj 1. Poglavlja