Sigurna sam da mnoge zabrinute majke imaju problem kao i ja – nemaju kome da se povere. Posebno razvedene žene kao što sam ja. Da odem kod drugarice ili koleginice i da se otvorim… teško je. Nije ni primereno iz više razloga. Prvo – svi oni imaju dovoljno svojih problema da bi se bavili i mojim. Drugo – tračarenje je postalo nešto poput redovnog posla i nikada niste sigurni. Treće – moj problem je ipak… drugačiji.
Dugo sam razmišljala šta da radim, kome da se obratim. Da li da se obratim. Ali morala sam. Nije bilo izlaza, stvari su izmicale kontroli. Kao moderna žena koja koristi internet svakodnevno, bacila sam se na istraživanje. Psiholozi, psihijatri, bračni savetnici… na kraju je odluka pala na njega. Mlad, perspektivan sa vrhunskim preporukama. Gospodin Nenad Simić, veoma generično ime i prezime. 
Zakazala sam termin i odabrala potpuno primerenu kombinaciju pantalona i košulje sa diskretnim cipelama. Moje naočare i podignuta kosa odavali su izgled zrele žene i majke u srednjim četrdesetima. Bila sam veoma nervozna, čak uplašena. Posebno kada sam ga ugledala u njegovoj kancelariji. Mlad, u triesetima, ali to je dobro. Mlađi nisu zatucani nisu staromodni i on će moj problem bolje razumeti.
„Pretpostavljam da mnoge zabrinute majke dolaze kod vas sa raznim problemima oko dece.“
„To je istina gospođo Jeremić.“ – rekao je staloženo.
„Gospođica.. mislim, razvedena sam. Možete me zvati Jelena.“
„Gospođice Jelena. Današnje vreme donosi mnogo mamaca za mlade ljude koji ih ponekada pomere sa pravog puta.“ Na njegovom stolu bila je slika njegove žene i ćerkice. Imao je tamno sivo odelo na sebi, savršenu kosu i duboko smeđe oči. Samouverenost je zračila iz njega. „Vi ste došli jer ste zabrinuti za svoje dete?“
„Zapravo, za svoju decu. Blizanci Maja i Stefan.“
„Godine?“
„Četrdeset pet.“
„Ha… ne vi, deca.“
„Deca imaju dvadeset.“
„U redu. Maja i Stefan, 20 godina.“ – podigao je pogled i gledao me par sekundi. „Molim vas, opustite se. Nema potrebe da budete napeti Jelena, ovo je sasvim sigurno i bezbedno okruženje.“
„Hvala vam. Ali želela sam da pitam, ovo je sve sto posto između vas i mene? Mislim, ne moram da brinem da će išta od ovoga izaći iz kancelarije?“
„Osim ako priznate ubistvo koje ste izvršili, tada nemam izbora nego da vas prijavim.“ Smejao se ali meni ta morbidna rečenica nije bila duhovita. „Šalim se malo. Naravno, moja struka i zakon nalažu mi da ništa što kažete ne izađe iz ove kancelarije. Dakle smestite se, uskoro će i kafica, i počnite kada ste spremni.“
Usledio je nastavak priče zabrinute majke .
Duboko sam udahnula, naslonila se u kožnu fotelju i zatvorila oči. „Razvela sam se još dok su bili u obdaništu. Nisu oni ni kao deca mnogo viđali svog oca. Više je voleo čašicu i mlade konobarice nego njih. Ali ne pada mi na pamet da kukam, bilo na je bolje bez njega. Uživala sam u odgajanju dvoje predivne dece. Već u osnovnoj pkoli pokazali su svoj potencijal, bili su iznad proseka.“
Čulo se kucanje na vratima i otvorila sam oči. „Stigla kafica.“ Ušla je jedna mlada crnka sa velikom flašom vode, dve prazne čaše i dve snažno mirisne kafe. „Hvala Ivana.“ Zahvalio joj se i ona je ubrzo izašla. „Molim vas Jelena, nastavite. Taman da se kafa malo ohladi.“
Ponovo sam se smirila, opustila i nastavila. „Maja je pokazala veliki afinitet prema prirodnim naukama dok je Stefan odmah zavoleo geografiju. Bili su odlični učenici, bili su kulturna deca i nisu pravili probleme. To se nastavilo i u srednjoj školi. On je bio uvek uz nju, isti razred, isti prijatelji.“
„Dakle oduvek su bili veoma bliski.“
„Da, da apsolutno. Čak i kao klinci ona se ponekada igrala sa njegovim autićima a on je njoj pravio društvo sa lutkama. Znam da to možda malo čudno zvuči ali, prosto su obožavali da se druže.“
„Ne želim da zvučim grubo ali, oni deluju kao savršena deca. Druge zabrinute majke koje dođu ovde uglavnom primete probleme kod svoje dece još u detinjstvu.“
„Ne, detinjstvo su imali savršeno. Uostalom… mislim, oni su i dalje divna deca. Ja se izvinjavam ako sam vas navela da drugačije mislite. Ja nemam problem sa njima u smislu odgovornosti, poroka, lošeg društva, problema sa zakonom. Oni su… savršeni.“
Zbunjenost na njegovom licu.
Pogledao me je veoma zbunjeno i uzeo svoju šoljicu. „Moram da priznam da sam malo zbunjen Jelena. Hajde, uzmite malo kafe i vode, pa ako se slažete da ipak pređemo na stvarne probleme. Oni očigledno postoje jer ne biste bili ovde.“
Nakon nekoliko gutljaja kofeina, nastavila sam. „Kada su otišli na fakultet prošle jeseni bilo mi je veoma teško. Po prvi put ostala sam sama u kući i mislim da se još uvek nisam navikla na tišinu. Srećom, studije nisu daleko i oni svakih par nedelja dolaze kući. Ali prva dva meseca nisu dolazili jer su odlučili da se naviknu na grad, ljude, sistem. Kada su napokon posle dugih šezdeset dana došli, promena je bila odmah primetna.“
Nenad se premestio, ustao je sa svoje stolice i prišao na fotelju koja je bila pored mene. U ruci je držao kaficu i prekrstio je noge. Očekivala sam da će nešto zapisivati tokom sesije ali on me je samo slušao. „Jelena, o kakvim promenama govorimo? I dalje imam osećaj da to nisu one klasične promene koje zabrinute majke dele sa mnom u ovoj kancelariji.“
„Promene su vezane za njihov odnos. Ponašanje. Način govora. Način na koji gledaju jedno u drugo.“ – spustila sam glavu i gledala u svoju šoljicu kafe. Duboko sam udahnula: „Više su mi delovali kao ljubavni par a ne kao brat i sestra.“
„Ljubavni par? Po kojim znakovima ste došli do takvog zaključka. U redu, ponašanje, mimika… ali možete li Jelena biti malo konkretniji?“
„Khm…“ – pročistila sam grlo, osećala sam kako crvenim u licu. „Lepa si; Sladak si; Kako si lepa u tome; Te farmerke su krojene za tebe; Bato, seko…“ – nabrajala sam. „A onda dodiri. Nevini, ali tako česti. Njena ruka na njegovom ramenu, njegova ruka na njenom kolenu. Svaki i najmanji izgovor se koristi za poljubac u obraz.“ – zastala sam.
„Razumem, razumem. Da li biste rekli da je nešto od toga bilo neprimereno?“
Okrenula sam glavu prema njemu i rekla: „Sećam se tog prvog dana kada su došli, seli smo da večeramo. Bilo mi je jako neprijatno kada su počeli da hrane jedno drugog.“
„Kako to mislite?“
„Pa ona bi ga gledala, svoju viljušku sa hranom prinela njegovim usnama i hranila ga. Uz reči poput – ručkaj bato. A onda bi on uzvratio i rekao – seko moja, ručkaj da nam budeš zdrava i da porasteš. Dakle u pravu ste, zabrinute majke koje dolaze ovde kod vas sigurno ne pričaju o ovim temama. Ali ja ne znam šta da radim.“ 
Druge zabrinute majke nisu imale iste probleme.
„Možda ako biste…“
Prekinula sam ga: „Ma sve sam umislila – to mi je bila prva misao. Dugo ih nisam videla i sišla sam sa uma. Ali đavo mi nije dao mira. Dok su se raspakivali prolazila sam hodnikom pored sobe i zastala sam. Učinilo mi se da sam čula reč – gaćice. Provirila sam i ugledala totalno neprimerenu scenu. Njegove ruke oko njenog struka, suknja podignuta i njegov komentar: „U pravu si. Imaš prelepe gaćice seko.“
„Gaćice?“ – Nenad se pomerio sa mesta i zurio u mene.
„Da, imala je malene tangice koje je gledao i hvalio je. Ona je rekla drago mi je da ti se sviđaju bato. Jel mi je guza lepa u njima? Prelepa, rekao je Stefan i pljesnuo je po njoj!“
Usledila je preduga tišina tokom koje sam bila postiđena i drhtava. „Možda ovo nije bila najbolja ideja.“ Ustala sam i krenula ka vratima kancelarije.
Kada sam uhvatila kvaku, Nenad se našao pored mene. „Jelena, u redu je. Znam da vam nije lako ali smatram da bi trebalo da nastavimo. Vreme je svakako isteklo za danas ali ostaviću termin za vas sutra u isto vreme. Iskreno se nadam da ćete doći.“
KRAJ 1. Dela
[…] Prvi deo priče je OVDE! […]