Zovem se Srđan. Muž, otac i strastveni ljubitelj prirode. Dolazim iz srca Šumadije, odrastao sam u maloj zajednici gde se cene tradicionalne vrednosti. Bujne šume bile su praktično moje detinjstvo. Međutim, prošlo je dosta vremena otkako sam uživao u njima zbog raznih životnih stvari. Zapravo me je moja supruga uvela u svet velikog grada. Pokazala mi je da divljina Šumadije nije jedina stvar na svetu. Da i u gradu ima načina da se čovek zabavi. Tako da živimo u velikom gradu, istom onom gde je ona rođena.
Grad ju je oblikovao. Uvek je isticala važnost studijskog, vrednog rada i strogog odnosa prema sebi. Moderna dama, emancipovana, i ja sam je prihvatio takvu kakva jeste iako sam odgajan na drugačiji način. Divio sam joj se zbog posvećenosti poslu, ali joj je to ostavljalo malo vremena za stvarni život. Kada smo se smestili i konačno kupili sopstveni stan, Sofija je došla u naš svet.
Nismo se odmah venčali nakon što smo saznali da je moja draga trudna kao većina parova, već smo se zbližili dok smo zajedno odgajali Sofiju i tada odlučili da se venčamo. Sofija je bila svetlost mog života i svaki trenutak od njenog rođenja proveo sam diveći se kako je jedan šumadijski seljak poput mene mogao da donese nešto tako lepo i dragoceno na ovaj svet. Čak i kao dete, imala je te slatke, tamnocrvene lokne i pege ispod svojih lešnik smeđih očiju. Srce mi se topilo svaki put kada bih je pogledao.
Njen osmeh je bio zarazan. Ispostavila se kao bučna devojčica, penjući se po nameštaju, kopajući rupe dovoljno velike da može da se provuče kroz njih u bašti, volela je parkove i prirodu, to je definitivno nasledila na mene. Moja supruga nikada nije shvatila njen način razmišljanja niti njenu fascinaciju prirodom. Ali ja jesam. Podsticao sam je da istražuje, eksperimentiše i pokušava da razume stvari koje je otkrivala. Dok je njena mama bila više zgrožena i uplašena bubama koje je pronašla u travi, ja bih joj pomagao da ih sakupi.
Bilo je ludo razmišljati o tome… ali ona je bila baš kao ja kada sam bio mlad. Video sam toliko paralela između nas da biste je mogli pomešati sa nekim ko je odrastao u zabačenim delovima sveta. To me je samo još više navelo da shvatim koliko mi nedostaje onaj miris šumadisjkih šuma. Svež vazduh, visceralni osećaj slobode. Nešto što jednostavno ne možete pronaći u gradu.
**
„Zemlja zove tatuuu! Pomozi mi da istovarim! Oprema za pecanje neće sama da se nosi!“
„Šta? Oh, izvini dušo. Nešto sam se zamislio.“ Šatori, oprema za paljenje vatre i vreće za spavanje su već bili izneseni, ostala je samo oprema za pecanje. Sa Sofijom pored sebe, zgrabili smo velike putne torbe i bacili ih na ostatak gomile. Skočivši sa mog velikog SUV-a, Sofija i ja smo obrisali znoj sa čela i srećno uzdahnuli. „Izgleda da je to sve.. nestrpljivice jedna.“
Sa samozadovoljnim osmehom, Sofija se nasmejala i gurnula me. „Nisam nestrpljiva samo si malo usporio matori.“
U šali sam prekrstio ruke i podigao obrvu. „Ja mator a? Jedva da sam ušao u četrdesete… mlada damo. Imam još dosta toga u sebi.“
„Onda bi možda trebalo da prestaneš da kukaš.“
„Ja kukam? Pogledaj se, već si potpuno znojava a jedva da smo opremu izneli. Tako mlada, a tako van forme.“
Izraz besa na njenom prelepom licu baš me je nasmejao: „Ti si van forme!“ Rekla je provokativno dok me je bockala u grudi.
„Videću tebe u mojim godinama nevaljala! Dođi ovamo ti mala đavolice…“
„AHAHAHA STANI! TATA! HAHAHA!“ Sofija je viknula smejući se dok sam je podizao i golicao po stranama tela. Okrenuo sam je pre nego što sam je polako spustio. Njen smeh se polako opuštao dok sam prestajao da je bockam i polako se stišao, sve se zapravo pretvorilo u sladak zagrljaj. Sofija me je poljubila u obraz i nevoljno se odvojila od mene. Istegla je svoje punačko mlado telo i udahnula koliko god su pluća mogla da prime.
Nikada se nije oblačila „devojački“, čak ni sada, to je bila samo jednostavna crvena, obična majica sa smaragdno zelenim, otvorenim prslukom, svetloplavim, uskim farmerkama i smeđim čizmama. Njena tamnocrvena kosa bila je dovoljno duga da se veže u kratak rep, a nekoliko jednostavnih šnala za kosu sprečavalo je da joj šiške padaju preko pegavog lica. Oduvek je bila pomalo punačka, ali u odeći koju je inače nosila ona nije privlačila pažnju na svoje obline. Naravno, za mene, ona je bila najlepša devojka na svetu.
„Neverovatno je ovo mesto što si izabrao za kampovanje tata. Čoveče, ovde je lepo, puno prostora…“ – zastala je i uzdahnula tužno. „Zašto bi mama ikada želela da propusti ovo?“
„Tvoja majka nije baš ljubitelj prirode. To već znaš. Ne moraš da se brineš zbog toga.“
„Ona ne shvata… voli taj glupi grad, betonsku džunglu, proverava mejlove i gleda TV. Više čak ni ne radi u baštici sa mnom jer jebeni vaj-faj tamo ne dopire!“
Namrštio sam se, delom zato što sam želeo da je izgrdim što psuje i kritikuje majku… ali i zato što sam nekako razumeo kako se oseća. „Slušaj, tvoja majka… ona je veoma zauzeta svojim poslom. To zahteva mnogo vremena i pažnje.“
„Ma… Znam. Ali to je jedino na šta obraća pažnju.“ – pogledala me je kao da se razmišlja da li da izgovori sledeće reči: „Nisam vas videla da se ljubite sto godina. Da li vas dvoje uopšte još uvek…“
Prvo sam glumio da sam ljut, a onda sam je „napao“. Vrisnula je, protrljao sam je po potiljku i malo joj počupao kosu. Obgrlila me je rukama, baš kao što je uvek radila. „Sve ona voli da zna. Nestrpljiva i radoznala. Slušaj, ne moraš da brineš za nas. Tvoja mama je zauzeta žena, ali ja sam srećan sa njom. Volim je, ona voli mene i oboje volimo tebe tikvice jedna.“
Osmehnula se i stavila ruku na moju dok sam je držao za obraz. „I ja vas volim iako ste smarači.“
„Smarač ili ne, srećan sam što imam ćerku koja voli svog šašavog i glupavog oca.“
„Ne lupaj. Nisi glup tata.“
„Drago mi je što bar jedno od nas tako misli. Hajde sada da iskoristimo ovaj vikend kako bismo se potpuno isključili od svega.“ U tom trenutku, osetio sam kako mi se u srcu probudio dubok ponos. Da, to je bila moja ćerka – ponosna i tvrdoglava do kraja, ali opet tako zrela za svoje godine. Sa 19 ona je bila prepametna i neverovatno snalažljiva. „Dobro onda, hajde da postavimo kamp dole pored reke.“
I tako smo se spustili niz padinu, daleko od civilizacije, gradske buke, gužve. Na mestu blizu plitkog, mirnog korita reke, počeo sam da zabijam ivice šatora za dve osobe u zemlju i pričvršćujem ga klinovima. Sofija je bila zadužena za skladištenje hrane i pripremu prostora za kuvanje. Mala butan boca za supe čajeve i kafu, i mala logorska vatra za roštiljanje i pečenje. Nakon dva sata ozbiljne akcije, kamp je bio spreman.
Područje u kojem smo se smestili odmah me je obuzelo svojim mirom. Ništa osim tihog žuborenja reke i zvukova šumskih stvorenja koja se kriju u dubljim delovima. Konačno sam mogao da imam malo prostora da dišem. Duboko sam udahnuo dok sam sedao na jednu od stolica i zatvarao oči. Mirisalo je na smolu, travu i ostatke kiše koja je padala dan ranije. Osetio sam kako mi težina sveta pada sa ramena.
Uživao sam u miru par minuta do se Sofija nije iznenada našla tik uz moje lice. „Bu!“ Poskočio sam i malo se nasmejao.
„Znači, zato si htela da ideš sa mnom u šumu. Htela si da mi izazoveš srčani udar i da me se tiho rešiš?“
Sa iznenađujućim šokom, slabo me je udarila u rame. „Nemoj tako da govoriš! Ja to NIKADA ne bih uradila!“
„Znam, samo sam se šalio. Možeš se malo opustiti. Večeru ćemo malo kasnije, tako da možeš da radiš šta god želiš do tada.“
Stavila je prst na bradu. „Hmm… Šta TI želiš da radiš?“
„Pa, ti si spavala celo vreme tokom vožnje. Ako ti ne smeta, malo ću se opustiti. Znam da si puna energije kao skakavac, pa slobodno malo istražuj.“
„Znaš da sam mogla da vozim deo puta.“
„Nisam želeo da te budim. Bila si tako slatka dok si spavala.“
Nalet vrućine joj je preplavio obraze. „Tata… ne pričaj gluposti. Ja nisam slatka.“
„Držala si se za pojas kao da je plišana igračka. Naravno da si slatka. Preslatka.“
Raznežila se na moje reči. Ustala je i rekla: Hajde, idi malo da spavaš tata. Ja ću da istražujem.“ I sa tim oproštajnim rečima, uputila mi je stidljiv osmeh pre nego što je krenula da istražuje okolinu.
Oči su mi postale teške, a um se pretvorio u maglu. Glava mi je polako potonula u stranu i zaspao sam. Kada sam otvorio oči, čini se samo nekoliko trenutaka kasnije, osetio sam nekoliko kapljica vode na obrazu. Protrljao sam lice da bih se rešio omamljenosti pre nego što sam ispružio ruke. Na moje iznenađenje, nebo je već počelo da dobija blago narandžastu boju, signalizirajući dolazak sumraka, a uz to sam bio umotan u ćebe.
Nasmešio sam se jer sam znao ko me je pokrio. Na trenutak sam se zaledio dok sam zurio u tekuću reku. Obučena u donji veš, prugaste narandžaste gaćice i slično obojeni grudnjak, Sofija je hodala kroz plitku vodu, pažljivo je osmatrajući očima. Sa ozbiljnim izrazom lica, kleknula je u hladnu vodu i kopala po rečnom koritu. Nasmejao sam se, privlačeći njenu pažnju.
„Oće li biti nekog zlata?“
Nakon kratkog trenutka iznenađenja zbog iznenadne buke, ona se blistavo osmehnula, ustala na noge i otrla pesak sa kolena. „Čitala sam da je mnogo ljudi pronašlo zanimljive stvari u ovoj reci. Možda je ovo mesto toliko izolovano da ga niko još nije istražio.“
„Znaš da je to malo verovatno, zar ne?“
Odlučno je pokazala prstom na mene. „E, to su reči nekoga ko odustaje! Ja nikada ne odustajem!“ – tada se zakikotala, predivne bujne grudi zavibrirale su u njenom brus. „Hej, jesi li dobro spavao?“
„Hvala što si me pokrila.“
„Pa, nisam znala koliko ćeš još spavati. Bilo bi užasno da se prehladiš i skratiš nam ovaj izlet. Rekao si da želimo da iskoristimo maksimum, zato nemoj biti tako neoprezan.“
„Kaže devojka koja stoji u hladnoj izvorskoj vodi u donjem vešu, kopajući po zemlji.“
„Hej, uvek moraš malo rizikovati kada tražiš blago. To je žrtva koju sam spremna da dam.“ Rekla je sa nadutim grudima. Prevrnuo sam očima i nasmejao se dok sam ustajao.
„Dobro, hajde bar da podelimo tu žrtvu. Neću dozvoliti da se moja ćerka sama obogati.“ Zavrnuvši nogavice pantalona, zakoračio sam u meni poznate vode. Dok sam se kretao pored nje i počeo da pretražujem, Sofija me je zagrlila.
„Hajde, ne budi blesav. Znaš da bih sve podelila sa tobom tata.“
„I sa svojom majkom.“
Prevrnula je očima. „Da, da, i sa mamom takođe.“ Promrmljala je nešto u sebi.
Oštro sam je pogledao na trenutak, što je ona brzo odbacila. Kako se nagnula bliže vodi, pogledao sam svoju ćerku pobliže, ponovo primetivši koliko je porasla. Zaista je izrasla u lepoticu. Bila je buca kao klinka ali sada se malo izvukla i zategla, i dalje punačka ali na mnogo zreliji način. Grudi su joj bile zdravo mesnate i čvrste a guza srednje velika, savršeno je pristajala u te gaćice. U tom položaju dok se naginjala napred, obline su mi privukle pažnju na novi način.
Njen dekolte je bio u potpunosti vidljiv, a njena okrugla oblikovana zadnjica se rastezala ka spolja, čineći njene obline još uočljivijim. Moja mala devojčica… izrasla u potpuno razvijenu ženu. Bilo mi je teško čak i da registrujem sve te promene. „Tata? Zašto izgledaš tako tužno? Nije tako loše ako ne nađemo zlato.“
Osmehnuo sam se. „Ponosan sam na tebe Sofija, znaš to, zar ne?“
„Znam tata… zašto to sada govoriš?“
Nasmejao sam se. „Posmatram te tokom godina kako ostaješ verna onome što jesi, pronalaziš svoje strasti i puteve. Zrela i prepametna a opet si sačuvala tu želju za avanturama. Ne znam… to čini oca ponosnim kada vidi kako mu ćerka raste u tako divnu, jedinstvenu mladu damu.“ Pružio sam ruku i čvrsto je zagrlio. Kada sam se malo odvojio od nje, držao sam je za obraz i divio joj se. „Jednog dana, kad god to bilo, pojaviće se čovek koji će biti najsrećniji tip koga je svet ikada video.“
Njeno lice je preplavilo mnoštvo emocija. Uglavnom sreća, ali iza toga se krilo nešto što ju je zbunjivalo. Ipak, toplo mi se osmehnula. „Trebalo bi da prestaneš već jednom, uobraziću se ako nastaviš toliko da me hvališ. Trenutno me ne zanimaju momci, tako da se možeš opustiti po tom pitanju.“ Nasmejala se prelepim, stidljivim osmehom. Zarazno kao i uvek.
Ali stisak njenih prstiju se stegao. Mogao sam da osetim da joj je nešto na umu što očajnički želi da izgovori, ali se uzdržala. „Sofija? Jel je sve u redu?“
Ugrizla se za donju usnu i skrenula pogled. Nakon kratkog pokušaja da sakupi svoju odlučnost, ponovo me je pogledala odlučnim pogledom. „Tata, moram da kažem nešto što mi je već neko vreme na umu. Ali pomalo sam uplašena.“
„Uplašena? Čega bi se ti plašila ljubavi moja neustrašiva?“
„Plašim se da bi me mogao zamrzeti.“
Bio sam zatečen njenim oklevanjem. Obično joj je bilo teško da ćuti o stvarima koje su joj bile na umu, a ne obrnuto. Zašto bi se sada stidela nečega ovakvog? „Znaš da te nikada ne bih mogao mrzeti ni zbog čega. Jesi li upala u nevolju zbog nečega?“
„Ne, ništa slično tata. Ja… uf… ja volim… AAAAAAA!“ Odjednom, Sofija je vrisnula i spotaknula prema meni.
„Sofija!“, povikao sam u trenutku šoka kada sam je uhvatio. Kamenje na kojem je stajala se olabavilo i ona se okliznula. Srećom, nije bilo ništa ozbiljno, ali joj je stopalo očigledno bilo povređeno. „Dušo, jesi li dobro?“ „
Da, da, samo… mislim da sam se posekla na nešto.“ Malo je podigla stopalo, ne usuđujući se da stane na njega.
„To nije dobro, moramo te izvući iz vode pre nego što se inficira. Dođi ovamo, imam prvu pomoć u šatoru.“ Pažljivo sam je podigao kao princezu dok sam je nosio do obale. Sve vreme joj je bilo neprijatno i nije me čak ni pogledala. Ali uprkos tome, bar mi je pokazala da je dobro tako što je obmotala ruke oko mog vrata i naslonila glavu na grudi.
Kraj 1 dela
+ Još uvek nema komentara, budite prvi koji će dati svoje mišljenje
Dodajte svoje mišljenje