Nemanja je bio slomljen kada je primio poziv od majke. Bio je na putu ka bolnici sa suzama u očima. Njegov otac, osoba koju je voleo iznad svega, bio je na odeljenju za hitne slučajeve sa mogućim moždanim udarom. Stvari su, u tom trenutku, bile neizvesne. Njegova majka je koračala u krug u čekaonici.
„Mama!“, pozvao je, dok je brzo hodao ka njoj. Okrenula se, očigledno plačući, i čvrsto ga zagrlila. „Je li on…“
„Stabilno je, sad su ga odveli na snimanje. Trebalo bi da se vrati za dvadesetak minuta.“
„Šta se desilo?“
„Bio je u učionici. Deca su rekla da se uhvatio za glavu i srušio. Kada je stigla hitna pomoć, bio je bez svesti.“
„Šta su rekli lekari?“, upitao je. 
„Desna ruka i noga su mu mlitave. To ukazuje na moždani udar.“
Miroslav je bio uzoran muž, otac, prijatelj i vaspitač. Svi su ga voleli, ali niko više od njegove žene i sina. Miroslav ih je voleo na isti način. Bili su posvećena, voljena porodica. Nemanja i njegova majka, Danica, stajali su zajedno i čekali.
„Doktore, ovo je moj sin Nemanja“, obavestila je Danica lekara kada je stigao.
„Nemanja“, rekao je pružajući mu ruku. „Krvarenje na levoj strani mozga. Neurohirurg je na putu ovamo. Kada bude dovoljno stabilan, očekujem da će ga odvesti u operacionu salu da ublaže krvarenje.“
„Koliko je štete načinjeno?“ upitala je Danica.
„Prerano je reći. Trenutno su mu paralizovani desna ruka i noga, verovatno cela desna strana od vrata nadole. Takođe je uticalo na temporalni režanj, odakle dobijamo sposobnost govora. Znamo da su ti delovi povređeni, ali dok se ne probudi, nećemo znati obim povrede.“
„Oporavak je moguć?“ upita Nemanja, nadajući se.
„Nije tako lako. Neke od tih moždanih ćelija su verovatno zauvek nestale. Moramo sačekati i videti.“
„Imate li ideju kada će se probuditi?“ upitala je.
„Gospođo, pitanje je da li će se probuditi, a ne kada. Žao mi je. Jednostavno nemam odgovore koje želite. Nadam se da ćemo, nakon što neurohirurg uradi svoju magiju, znati više.“
„Možemo li ga videti?“ upita Nemanja.
„Naravno. Ali kada su ljudi bez svesti, ne znamo šta čuju ili razumeju. Nemojte reći ništa pred njim što ne želite da čuje.“
Odveo ih je do kreveta. Svuda su bile cevi i žice. Mesto je bilo kao košnica aktivnosti. Žena od oko trideset godina ušla je i prišla njegovom krevetu. Nosila je dugačak bolnički beli mantil, a ljudi su joj se sklonili s puta dok mu se približavala. Uperila mu je baterijsku lampu u oči, pogledala mu u uši, pogledala mu glavu i vrat, a zatim izvukla stetoskop. Slušala je obe strane njegovog vrata i obe slepoočnice. Nikada nije slušala njegovo srce ili pluća.
Podigla je obe ruke oko 30 centimetara, a zatim ih je spustila pre nego što je isto uradila sa njegovim nogama. Koristeći refleksni čekić, kucnula je po njegovim rukama, zglobovima, kolenima i člancima. Zatim ga je snažno uštinula dok mu je gledala u lice.
„Šta je, dođavola, sa vama?“ upitao je Nemanja ljutito.
Nije ga čak ni primetila kad je počela da daje naređenja medicinskim sestrama. Posle nekoliko minuta prišla je Danici i Nemanji. „Neurološki pregled nesvesnog pacijenta izgleda brutalno, ali je neophodan. Videla sam snimak magnetnom rezonancom i upravo sam dala naređenje da ga odvedem u operacionu salu. Moraću da ga operišem.“
„Vi ste neurohirurg?“ upita Danica.
„Da. U najboljem slučaju je rizično. Mnogo toga može poći po zlu, ali to je njegova jedina šansa.“
„Kada ga vodite?“ upita Nemanja.
„Čim nam obezbede operacionu salu. Verovatno za sat ili dva. Biću iskrena. Možda će preminuti na stolu. Možda će preživeti i nikada se ne osvesti. Već je paralisan na desnoj strani i to je verovatno trajno. Verovatno nikada neće moći da govori. Možda neće moći da čita ili piše. Mogao bi da dobije infekciju i…“
„Dobro, razumeli smo… molim vas, budite iskreni – Kolika je šansa za potpuni oporavak?“ upitala je Danica.
Lekarka ju je gledala par sekundi zbunjeno: „Gospođo, to se neće desiti. Žao mi je.“
**
Mama i sin su par sati čekali u čekaonici. Kasno popodne, nepoznata žena im je prišla. „Da li ste vi gospođa Tasić?“
„Da“, odgovorila je zabrinuto. „Gospođo, mislim da je većina učenika i nastavnika iz škole ispred bolnice. Možete li razgovarati sa njima?“
„Ne mogu. Počela bih da plačem. Nemanja, hoćeš li?“
„Naravno.“, rekao je, a zatim krenuo za ženom. Ona ga je otpratila do vrata i mase zabrinutih lica.
„Mora da je veoma voljen čovek“, rekla je.
„Jeste.“
„Znam da zvuči surovo ali pokušajte da im objasnite da ne bi trebali u tom broju da budu ovde. Otežavaju ljudima parkiranje i ulazak u zgradu.“
„Daću sve od sebe“, rekao je i izašao na vrata. „Hvala vam svima što ste došli“, viknuo je, smirujući gomilu. „Ja sam Nemanja. Miroslav je moj otac. U operacionoj je sali.“
„Hoće li biti dobro?“, viknuo je neko.
„Još ne znamo. Zaista cenim što ste svi došli, ali blokiramo saobraćaj i otežavamo ljudima ulazak u bolnicu. Daću vam svoje podatke pa možemo da se čujemo, napravimo neku viber grupu i sve ću tamo javiti.“ Dao je informacije i ljudi su počeli da se razilaze.
Direktor škole mu je prišao. „Zdravo Nemanja.“
„Poštovanje.“
„Žao mi je zbog svega. Njegovi učenici su pozvali hitnu čim se srušio. On je najbolji nastavnik i voljen je od strane svih. Ako vam nešto zatreba, samo recite.“
„Hvala. Hoćemo.“
Nemanja se vratio majci. „Ima li vesti?“
„Još uvek ne“, odgovorila je.
**
Dva dana kasnije Miroslav je povratio svest. Kao što je i predviđeno, Miroslav je izgubio celu desnu stranu, sposobnost da govori, čita i piše. Da bi komunicirao, klimao je glavom ili koristio malene pokrete levom rukom. Danica je imala strpljenja i postavljala je bezbroj pitanja kako bi se uverila da razume njegove želje i potrebe. Napuštala ga je samo noću kada ju je medicinsko osoblje nagovaralo da se malo odmori.
Cveće i čestitke su ispunili njegovu sobu do te mere da su postali smetnja i morali su biti uklonjeni. U početku su odneti u druge delove bolnice, deljeni sa drugim pacijentima, a mnogi su odnešeni kući. Terapija je počela, ali je to frustriralo Miroslava. Njegovi lekari su preporučili da bude prebačen u rehabilitacioni centar. Miroslavljeve reakcije na ovu ideju bile su protiv toga i njegova žena je odlučila da ga povede kući i tamo se rehabilituje.
Njen sin je pokušao da se usprotivi tome, ali je na kraju pristao. Kontaktirana je zdravstvena služba i organizovana je dostava bolničkog kreveta, invalidskih kolica, prenosivog toaleta i Hojerovog lifta u dom. Miroslav i Danica su živeli u skromnoj kućici. Sobice su bile male, ali udobne. Nemanja je predložio da se njegova majka reši velikog kreveta i zameni ga manjim kako bi se očev bolnički krevet mogao staviti tamo.
Njegova majka je bila uporna u veri da će se njen muž oporaviti i jednog dana vratiti u bračni krevet. Njeno rešenje je bilo da ukloni ugaonu iz dnevne sobe i tamo stavi bolnički krevet. Instalirala je kameru kako bi mogla da prati muža sa bilo kog mesta u kući. Kada je sve bilo spremno, Miroslava su kolima hitne pomoći dovezli kući.
**
U roku od nedelju dana, Nemanja je mogao da vidi majčinu iscrpljenost od pružanja 24/7 brige o svom mužu. Spakovao je svoje stvari i vratio se u svoju staru sobu u kući kako bi skinuo deo tereta sa majke. Nemanja je veći deo vremena mogao da radi na daljinu preko interneta, tako da je mogao da pomogne. Njegova majka je kupila četiri monitora i postavila ih u spavaću sobu, kupatilo, kuhinju i trpezariju. Nemanja je onaj iz trpezarije premestio u svoju sobu. Trpezariju ionako niko nije koristio. 
Nedelje su prolazile u rutini brige za Miroslava i njegovom poboljšavanju sveopšteg stanja. Nemanja nije redovno pratio taj monitor koji je imao u sobi ali jednog predvečerja dok je bio mir u kući, legao je na krevet i odlučio da uključi monitor. U početku nije bio siguran da li ga oči varaju pa je ustao i prišao ekranu. Uzdahnuo je na scenu pred sobom. Očeva funkcionalna ruka bila je maminom potiljku. Nije bio sjajan ugao kamere ali nije bilo sumnje – mama je oralno zadovoljavala oca.
Osetio je neku vrstu topline i čak ponosa što njegovi roditelji čak i u ovim teškim trenucima nalaze snage i volje za intimnošću. Osmehnuo se i odlučio da skrene pogled, da im da malo privatnosti… ali radoznalost ga je ipak vraćala na scenu. Njegova majka je dolavala kao da se trudi maksimalno… ali posle nekoliko minuta, otac ju je odgurnuo, očigledno frustriran. Majka je obrisala rukom usta, poljubila ga i nešto mu šapnula pre nego što se udaljila.
**
Par dana nije bilo sličnih aktivnosti ali su se ubrzo ponovo pojavili. Nemanja je mnogo češće gledao u monitor, kao da se nadao da će se ponovo desiti. Tokom naredne nedelje, dešavalo se čak i do tri puta dnevno. Nažalost, uvek se završavalo tako što bi je otac frustrirano odgurnuo levom rukom. Očevo raspoloženje je iz dana u dan bilo sve gore. Nemanja je to jasno primećivao.
„Tatino raspoloženje opada“, rekao joj je jednog jutra u kuhinji dok su pili kafu.
„Frustriran je dušo. Frustriran je… a i ja sam.“
„Razumljivo… vezan je za krevet, a ti se iscrpljuješ svakodnevno, nije dobro mama.“
„Ma nije to. Dala bih život za njega i ne pada mi teško. U poslednje vreme dobro i spavam… druge su stvari u pitanju.“
„Pričaj sa mnom, o čemu se radi?“
Mama je uzela gutljaj kafe i pogledala u sina: „Nije važno. To je stvar muža i žene.“
Nemanja nije okolišao: „Seksualna frustracija?“
Danica je podigla obrve. „Vidi ti mog sina.“
„Ja nisam više klinac.“
„Znam. Znam da nisi… ali videćeš kad budeš imao svoju decu. Iako si odrastao, za mene si nekako i dalje onaj mali dečak. Uffff… da, u pravu si. Jebiga, potrebno mu je oslobađanje, ali ne može da ga dobije.“
„Možda je zbog lekova“, predložio je.
„Razgovarala sam sa doktorom. Lekovi koje uzima ne bi trebali da utiču na… to.“
„Jeste probali sa… vijagrom?“
„Doktor je rekao da bi to povećalo rizik od novog krvarenja.“
Nemanja se zamislio. „Televizor je tu pred njim. Mogla bi da mu pustiš neke filmove za odrasle.“
„Ma već sam to probala. Nikada ga to nije zanimalo.“
„Pa šta ga pali? Svi imamo neke svoje male hirove.“
Nije odgovorila odmah. Popila je kafu a zatim se ponovo okrenula ka sinu. „Ti ne znaš mnogo toga o nama. Ne ti, nego maltene svi.“
„O čemu to pričaš mama? Vi ste mi roditelji. Ako vas neko poznaje…“
„Ma ti si već par godina u svom svetu, živiš u svom stanu, studiraš… mi imamo svoju slobodu dragi.“
„Molim te, reci mi. Vreme je da se sve kaže, vidiš da mu nije dobro.“
„Ako ti ovo kažem to MORA ostati među nama. U redu?“
„Obećavam.“
Pročistila je grlo i, iako je bilo prilično rano, sipala je sebi rakijicu. „Tvoj otac i ja smo išli u jedan klub. U tom „klubu“ smo upoznali mnogo drugih ljudi“, počela je.
„Da, znam, onaj privatni klub gde….“
„Joj ne prekidaj me. Iovako mi je teško da pričam o ovome. Ne, ovo je drugačiji klub… svingerski klub.“
Nemanja je naravno znao šta je swing ali nije mogao da veruje šta čuje. „Svingerski klub?“ upitao je.
„Da. I ne brini… ono što smo mi radili bilo je veoma pitomo u poređenju sa većinom članova.“ Zastala je na trenutak i drmnula rakiju pre nego što je nastavila. „Tvoj otac i ja bismo našli neki par i… i…“
„Imali biste seks sa njima?“
„Da. Tvoj otac je godinama pričao kako bi voleo da me vidi sa drugim muškarcem“, rekla je crveneći se. „Pričali bismo o tome, maštali. A onda smo odlučili da probamo i svidelo nam se.“
„Dakle, tata je pomalo voajer?“
„Tako nekako“, složila se njegova majka.
„Da li si još uvek u kontaktu sa nekim od ovih ljudi?“
„Ne. Imali smo incident gde sam zakačila nešto. Ništa ozbiljno ali razočarali smo se jer je rečeno da su svi zdravstveno pregledani. Prestali smo da idemo posle toga.“
„Mama, i ja znam da se to može sprečiti upotrebom kondoma.“
Mama se osmehnula kiselo. „Joj bože, danas baš sve tajne izlaze na videlo a? Dušo, alergična sam na kondome.“
„Zar postoji alergija na to??“
„I ja sam bila šokirana. Veruj mi, isprobali smo ih sve.“ 
Usledila je kratka tišina, ako ne brojimo zvuk gutanja ljute rakije. „Mama, siguran sam da bi mogla lako da nađeš čistog zdravog muškarca.“
„Nemanja, ne pravi se pametan. Nije to tako jednostavno. Taj klub nije blizu, niko nas nije poznavao tamo. A ovde svi znaju tvog oca. Imamo reputaciju u ovom jebenom mestu. Privatnost nam je važna oboma.“
„A šta tata kaže? Mislim, često komunicirate, sada već imate i te znakove vaše i to….“
„Smislili smo moguće rešenje, ali nisam skupila hrabrosti da ga sprovedem u delo.“
„Jel mogu ja nekako pomoći?“
Danica je pogledala u sina dok se nervozno vrpoljila. Čak je i počela da se smeje prilično glasno. „To je i bila ideja.“
Nemanjine oči su se raširile. Uzeo je maminu čašicu i popio na eks. „Mama, jel sam ja dobro razumeo?“
„Jesi sine. Eto, sada vidiš do koje granice smo došli. Do crvene granice koju ako bi prešli moglo bi sve da se uruši. Sve!“ Njegova majka ga je potapšala po kolenu, ustala i izašla iz kuhinje.
Nemanja je bio gotovo u šoku. Saznanje da su njegovi mirni, kulturni, popularni, religiozni roditelji bili svingeri – bio je ogroman šok. Ali sama pomisao o čemu su pričali i kakve ideje su imali – to je bilo ravno svetskom čudu. Nemanja je imao određeno seksualno iskustvo, ali nikada nije ni razmišljao o nečemu sličnom.
Zbunjen, ustao je, otišao u svoju sobu i legao. Bacio je pogled na monitor gde je njegova majka sedela pored očevog kreveta. Video je da mama priča pa je stavio slušalice i pojačao zvuk. „Razgovarala sam sa Nemanjom. Bio je šokiran, što je i normalno. Ne znam šta da očekujem. Sve sam mu rekla i za Klub i sve.“
Njegov otac joj se osmehnuo i gestikulirao upitno. „Ne znam. On te voli dragi. Učinio bi skoro sve za tebe. Ali ovako nešto? Ne znam, ne verujem.“ Njegov otac je klimnuo glavom, osmehnuo se i s ljubavlju stavio ruku na njen obraz.
Nemanja je isključio monitor, presvukao se i otišao u dnevnu sobu. „Ljudi, idem u šetnju“, rekao im je. Često je išao u šetnje kada bi se suočio sa teškim problemima. Želeo je da potpuno razbistri um. Prošetao je do parka i napravio nekoliko krugova oko jezera, pokušavajući da pronađe drugo rešenje.
Kraj 1 dela
[…] OVDE je 1 DEO! […]