Mistična knjižara 1 – tajni sprat

Prognoza je najavila sunčano vreme bez kiše, ali nažalost, stvarnost je bila da nema sunca i da je kiša padala kao iz kabla. Zato sam se, da bih izbegao da budem mokar do kože, sklonio u usku natkrivenu uličicu. Nameravao sam da tamo čekam dok se vreme ne poboljša. Onda mi je nešto privuklo pažnju. Nekoliko metara od mesta gde sam stajao u maloj uličici, ugledao sam vrata. Iz radoznalosti sam otišao do njih.

Po natpisu je delovalo da je u pitanju neka knjižara ili biblioteka, ali da li je otvorena? Postojao je samo jedan način da se sazna. Bilo je kao da sam ušao u Aladinovu pećinu. Police i stolovi bili su svuda, nagomilani knjigama i gomilama papira. I osećao se blagi, slatki miris stare hartije. Za mene, kolekcionara, to je bio raj. Ovo je bilo mesto gde bih mogao da provodim sate. Bilo je samo nekoliko kilometara od mesta gde sam živeo, pa kako je nisam ranije otkrio?

Tada se iz sporednih vrata pojavio starac. Bio je elegantno obučen. Glasom koji je bio izuzetno otmen, pozdravio me je sa: „Mogu li vam pomoći, gospodine?“

„Hvala, samo gledam.“

„Ne žurite, i ako vam mogu kako pomoći, ne oklevajte da me pitate.“ Ponovo sam mu se zahvalio, a zatim sam počeo da istražujem. Nije mi trebalo dugo da shvatim da sam pronašao zlatni rudnik. U mojoj drhtavoj ruci bilo je Dikensovo prvo izdanje, u dobrom stanju. To nije bilo uobičajeno. U bilo kojoj drugoj knjižari bi bila u zaključanom ormariću i morali bi da koristite rukavice da ne bi oštetili hartiju. Ova je prosto bila na polici, da je svako može dodirnuti.

Taman sam uzeo drugu knjigu kada mi je starac prišao. „Primetio sam da pregledate ‘Priču o dva grada’, jel je ispunila vaša očekivanja?“ Hteo sam da se nasmejem, ali nekako sam uspeo da se obuzdam. Nije samo ispunila moja očekivanja, već ih je i premašila. Bio sam veoma bogat poslovni čovek, ali sam je odložio jer ako bih kupio takvu knjigu impulsivno, čak i za mene, to bi značajno umanjilo moj bankovni račun. „Jeste li pogledali poslednju stranicu?“

Odmahnuo sam glavom. Nakon što je uzeo knjigu, pokazao mi je šta je na toj stranici. Dikens je napisao nekoliko redova ženi po imenu Ana, a zatim je potpisao. „Istraživao sam malo, ali nisam uspeo da otkrijem ko je ta žena.“ To je bilo zanimljivo, ali sam bio srećan što nisam pitao za cenu. Zaista je bila retka knjiga, prvo izdanje sa potpisom autora. Bila bi veoma skupa. Tada mi je rekao cenu i zanemeo sam. Mnogo novca za samo jednu knjigu!

**

Nedelju dana kasnije, vratio sam se, ali ovog puta sam bio oprezniji. Nakon što sam proveo skoro dva sata u knjižari, kupio sam tri knjige, ali su bile jeftine u poređenju sa Dikensom. Do kraja moje treće posete sprijateljio sam se sa starcem.

Zvao se Branislav, ali je više voleo da ga zovu Branko. Bio je vlasnik knjižare i, po sopstvenom priznanju, bio je izuzetno bogat. Za njega je prodaja dragocenih knjiga strastvenim kolekcionarima bila više hobi nego posao. I to je pokazao prodavši mi „Priču o dva grada“ po ceni koju je platio za nju.

Pored toga što mi je pričao o sebi, i ja sam se malo otvorio o svom životu. Milan, oženjen sa Marijom. Oboje imamo 44 godine. Imamo jedno dete, Nevenu, i ona je naš ponos i dika. Moj posao su veoma skupi automobili. Kupujem i prodajem ih na dve lokacije. Ja upravljam jednom a Nevena drugom. Ona ima samo dvadeset godina, ali već zna sve o poslu. To nije iznenađujuće, jer je imala dobrog učitelja.

**

Prošle su dve nedelje pre nego što sam ponovo svratio u knjižaru. Moj posao je dobro išao, zapravo, u poslednjoj nedelji sam ostvario tri velike prodaje. Tako da sam bio dobro raspoložen, željan da potrošim deo tog profita na predivne knjige. Ali kada sam otvorio vrata, iznenadio sam se videvši da su u knjižari još dve mušterije. Uvek sam do tada bio jedini i počeo sam da razmišljam o tome kao da je knjižara samo za mene. To je bilo glupo pomisliti.

Jedan od njih mi je prišao i predstavio sam se. Dok sam se smešio i pružao mu ruku, rekao sam: „Zdravo, ja sam Milan.“

Njegov odgovor je bio kratak: „Morate da odete odavde.“

Onda je progovorio drugi čovek. „Goran nije hteo da zvuči tako grubo. Ali on je u pravu, morate da odete. Branko zatvara.“

Nije mi se sviđalo što mi govore šta da radim. Oni nisu bili vlasnici knjižare, Branko jeste. I gde je on? Nešto se dešavalo, ali šta? Onda sam shvatio i puls mi je brzao. Pljačka je bila u toku! Ova dvojica nisu bili mušterije, bili su kriminalci koji su pljačkali knjižaru. Zato Branko nije bio ovde, bio je verovatno vezan u jednoj od prostorija. Trebalo bi da budem uplašen, ali nisam, bio sam neočekivano uzbuđen. To je bila moja prilika da budem heroj.

Bez ikakvog razmatranja posledica, rekao sam: „Predajte se odmah, mesto je opkoljeno.“ To je privuklo njihovu pažnju, ali ne na način koji sam očekivao. Nisu izgledali zabrinuto, bili su zbunjeni. Onda su se otvorila vrata na zadnjem delu knjižare. Bio sam zabrinut. Ja sam protiv dvojice njih bio optimističan, ali pobediti trojicu bilo je nemoguće. Morate birati bitke, a ovu nikada neću dobiti. Kako se taj trći približavao i izlazio iz senke, podigao sam ruke.

„Predajem se, nemojte me povrediti.“

„Zdravo Milane.“ Bio je to Branko i, kao i uvek, bio je besprekorno obučen. Ali što je još važnije, nije bio vezan. Posmatrajući dvojicu muškaraca, rekao je: „Da li ste uplašili mog prijatelja?“

Goran, onaj namrgođeni, odgovorio mu je: „Kreten misli da te pljačkamo.“

To je izazvalo Brankov smeh. „Oni su dva sumnjiva lika, ali su i moji prijatelji. Goran i Stefan.“ Tada sam spustio ruke. Osećao sam se kao budala.

„Izvini, kada su mi rekli da se radnja zatvara, a ti nisi ovde, ja…“

„Pa zar bi ti rekli imena da pljačkamo knjižaru, pobogu?“ Da li je taj Goran uvek bio ovako grub? „Mislim da bi ti trebalo da odeš i ne vraćaj se.“

„U redu je, opusti se čoveče. Idem i neću se vraćati.“

Kada sam izašao, čuo sam glas iza sebe, bio je to Branko. „Ne slušaj ga, nije tvoja krivica. Međutim, imamo problem. Ali uz tvoju pomoć, sve se može rešiti.“

„Ne razumem o čemu se radi.“

Starac je uzdahnuo i stavio ruku na moje rame. „Milane, da li bi želeo da zauzmeš Goranovo mesto?“ Bio sam zbunjen. Šta je to značilo? Onda je dodao: „Dozvoli mi da objasnim.“ Kada je završio, odmahnuo sam glavom.

„Ovo mora da je neka šala.“

„Nije šala.“ – rekao je Stefan koji se iznenada pojavio. „Sve što je upravo rekao je istina.“ Bilo je teško poverovati. Bio sam pozvan na zabavu. Navodno, na drugom spratu knjižare postojala je prostorija koja je bila posebno namenjena za zabavu. Svakog prvog ponedeljka u mesecu, Branko i njegova dva pozvana gosta odlaze tamo na vrhunsku hranu i skupa vina. Ali šta je tu bilo neobično? Tri žene bi bile sa nama da se brinu o svim našim potrebama.

Branko je bio veoma iskren o tome šta se od njih tražilo. „Uradiće sve što zatražiš, i pošto sam ih pažljivo izabrao, uživaćeš u tome. Goran se povlači, fali nam jedan.“ Bio sam pozvan, ali da li je trebalo da prihvatim? Nisam bio anđeo, ali prošlo je mnogo vremena otkako sam bio neveran u braku. Da li sam zaista želeo ponovo da budem „loš dečko“?

Vratili smo se unutra i ja sam se češao po glavi, zbunjen ali radoznao: „Pričaj mi o tim ženama.“

„Mlade, od dvadeset do dvadeset i pet godina.“

Tada se Stefan pridružio: „Lepe sa neverovatnim telom.“

„I one su spremne na sve?“

„Spremne, vesele, raspoložene.“ – smeškao se starac. „Hajde, odluči – dolaziš ili??“

Kraj 1 dela.